Историјат портланд цемента

Проналазак хидрауличних везива

Половином XVII века Џон Смитн (John Smeaton), енглески инжењер, проналази хидраулични креч. Током својих опита Смитн је дошао до закључка да печењем једне минералне сировине (кречњака са примесама глине) може добити везиво врло добрих својстава. Међутим, већа применa овог поступка отпочиње проналаском нове врсте хидрауличног везива, за који је заслужан Енглез Џозеф Паркер (Joseph Parker). Због своје сличности са бојом малтера који су израђивали грађевинари античког Рима, ова нова врста хидрауличног везива, добијена печењем једне врсте лапоровитих кречњака, названа је роман-цементом. Проналаском роман-цемента започиње индустријска производња хидрауличних везива.

Напредак у развоју производње хидрауличних везива представља истовремени проналазак новог поступка за производњу хидрауличног креча који су осмислили Фрост (Ј. Frost) у Енглеској (1822) и Вика (Vicat) у Француској (1835) према којем се хидраулично везиво добија печењем смеше кречњака и глине претходно заједнички самлевених по мокром поступку. Ова врста везива, позната под именом британски цемент, може се сматрати претечом индустријске производње цементних везива јер су њима дати основни принципи на којима се заснива и данашња производња цемента.

Природни цемент

Следећу етапу у развоју производње хидрауличних везива представља проналазак природног цемента. Наиме, 1850. године Дејвид Сејлор (David Saulor) је утврдио да се печењем природног лапорца са једног налазишта у Пенсилванији (САД), може добити одлично везиво. Исте године подигнута је прва фабрика за производњу тзв. природног цемента који је по својим својствима био негде између хидрауличног креча и правог портланд цемента.

Претече портланд цемента

Иако се проналазак правог портланд цемента приписује Џозефу Аспдину (Joseph Aspdean), а његов допринос несумњив, цемент је по његовом поступку печен на температури испод синтеровања (процес загревања прашкастих материјала до температуре непосредно испод његове тачке топљења при чему се ствара нови материјал веома уједначеног садржаја) и мало се разликовао од Паркеровог роман-цемента и Фростовог британског цемента. За производњу свог цемента Аспдин је узимао кречњак са површине путева, млео га и жарио, добијени креч мешао са глином, млео и насталу смешу пекао у пећима за производњу креча, па је на крају печени производ поново млео у фини прах. Због велике сличности боје очврслих малтера и бетона, добијених из везива боје камена из енглеске провинције Портланд овај је производ назван портланд цементом. Међутим, овај "први" портланд цемент није био печен на температури синтеровања, али Аспдину припада заслуга што је први дошао на идеју да се печењем смеше кречњака и глине може добити хидраулично везиво.

"Прави" портланд цемент

Некако у исто време Енглез Исак Чарлс Џонсон (Isaec Charles Johnson) је приметио да грудве препеченог материјала дају везиво још бољег квалитета и тако открио да решење производње правог цемента лежи у печењу на високим температурама смеше кречњака и глине узетих у правилном односу. Подизањем температуре печења на температуру синтеровања и употребом смеше у тачно одређеном односу кречњака и глине, започела је индустријска производња портланд цемента, а 1844. година сматра се годином "рођења" правог портланд цемента.

Извор: Приручник за производњу и примену грађевинских материјала неметаличног порекла, Књига 1, Предраг Брзаковић, Београд, 2000